Obaveštavam da sam doneo odluku da izadjem iz redova KPSS.

Istovremeno želim upozoriti da to nije prosto \'\'modni\'\' postupak, nego rezultat mukom postignutog teškog puta razočaranja i ponovnog procenjivanja vrednosti tokom poslednih godina.

Osnovni razlozi, koji su me podstakli da preduzmem taj korak, sastoje se u sledećem.

Prvo. Na pomisao o izlasku iz KPSS došao sam još u januaru 1990. u vezi sa vojnom agresijom protiv azerbejdžanskog naroda, koju je izvršilo političko rukovodstvo centra i Centralnog komiteta Komunističke Partije Azerbejdžana. Tokom januarskih događaja poginulo je i povredjeno na stotine nevinih mirnih ljudi, među kojima su bili stari ljudi, žene, deca.

Osudivši u svojim govorima ovaj antihumani, antiustavni, protivzakoniti akt, ja sam se nadao, da će CK KPSS, CK KP Azerbejdžana razotkriti ovaj zločin i naći krivaca. Strpljivo sam čekao, savladavajući svoje emocije. Ali uskoro je, kao odgovor na ova istupanja, u štampi bilo organizovano sistematsko proganjanje protiv mene od strane partijskih organa, koje je započeo list \'\'Pravda\'\'. Svi moji pokušaji da istupim u istim tim sredstvima masovne informacije sa argumentovanim demantima o izmišljotinama o meni bili su uzaludni. Ispostavilo se da je glasnost, koja je proglašena kao glavna tekovina perestrojke, u praksi bila jednostrana.

Komunističko rukovodstvo Azerbejdžana uporno se odriče od mnogobrojnih apela narodnih deputata, Vrhovnog Medžlisa Nahičevanske Autonomne Republike, različitih grupa građana, istaknutih predstavnika inteligencije sa molbom da se utvrde krivci januarske tragedije i da se isti kazne.

Prošla je jedan i po godina. Da bi se otkrio taj monstruozni zločin, čiji su krivci već davno poznati, ne samo da nije urađeno, nego se, nasuprot, preduzimaju sve mere da se on sakriju, u nadi da će vreme pomoći da se ova tragedija zaboravi. Međutim, istorija je više puta dokazala, da nikakve godine, decenije ne mogu da nas nateraju da zaboravimo i oprostimo krvave zločine protiv svog naroda.

Drugo. Već više od tri godine vlada napeto konfliktno stanje u Nagorno-Karabahskom regionu Azerbejdžana, koje je nastalo naporima jermenskih nacionalista pod pokroviteljstvom CK KPSS kao rezultat licemerne politike centra. U suštini region je izašao izpod državne kontrole Azerbejdžana.

Bili su, uprkos Ustavu, grubo narušeni državni suverenitet, teritorijalni integritet Azerbejdžana . Između Jermenije i Azerbejdžana vodi se neobjavljeni rat, skoro svakog dana sa obe strane ginu ljudi i sve to se vrši u granicama Sovjetske države sa njegovom \'\'humanom\'\' ideologijom.

Siguran sam, ako bi rukovodstvo partije imalo želju, nacionalni konflikt, koji je nastao u vezi sa takozvanim pitanjem o Nagornom Karabahu još 1987-1988. godine, mogao bi biti sprečen još na početku, ne bi se dozvolilo sve jače širenje suprotstavljanja, krvoprolića, koje je donelo najteže nesreće i patnje kako azerbejdžanskom, tako i jermenskom narodu. To znači, da je taj konflikt bio potreban političkom centru.

Treće. Veliki demokratski pokret, koji je nastao u Azerbejdžanu 1988. sa ciljem odbrane teritorijalne celovitosti republike i demokratizacije društva, uporno se guši naporima CK KP Azerbejdžana pod rukovodstvom CK KPSS, tokom demokratizacije celog društva, proglašenja političke slobode i pluralizma. Tokom ovih godina mnoga lica su podvrgnuta represijama zbog političkih motiva.

Glavni grad Azerbejdžana sa dva miliona stanovnika živi u režimu vanrednog stanja jednu i po godinu bez bilo kakvih razloga. Baš u takvim uslovima su bili sprovođeni takozvani \'\'demokratski\'\' izbori u Vrhovni Sovjet republike i referendum sa unapred poznatim pozitivnim rezultatom u korist očuvanja Saveza. Naivno je pretpostavljati da se u vanrednom stanju može računati na bilo kakvu demokratiju i slobodno izjašnjavanje naroda. Demokratske organizacije su više puta pokretalo pitanje o tome da apsolutna većina birača republike nije učestvovala u referendumu, a njegovi su rezultati falsifikovani. Međutim, komunističko rukovodstvo Azerbejdžana nije smatralo za shodno čak ni da razmatra te apele..

Istupao sam i istupam protiv centrom nametnutog novog saveznog ugovora. Ne može postojati suverenitet nekoliko država u sastavu jedne suverene države sa svim slobodama, ovlašćenjima i funkcijama koji iz toga proističu.

Potrebno je dati svim saveznim republikama istinsku političku, ekonomsku slobodu i samostalnost radi nacionalno-državnog preporoda. To ni u kojoj meri ne smeta ekonomskoj integraciji i tradicionalnim kulturnim odnosima republike, naprotiv, to će doprineti njihovom usavršavanju i razvoju na bilateralnoj i multilatelarnoj osnovi.

Ja sam, kao narodni deputat Azerbejdžana i Nahičevanske Autonomne Republike, u svojim govorima više puta pokretao sva ta pitanja, predlagao KP Azerbejdžana, koja je potpuno izgubila svoj autoritet, da se odrekne od monopola na vlast, da obezbediti uslove za slobodnu i ravnopravnu delatnost svih političkih snaga, da stvori uslove za formiranje demokratskog društva, političkog realizma i javnosti u punoj meri.

Međutim, komunističko rukovodstvo Azerbejdžana ne samo da nije razmatralo sve moje istupe i predloge, već su isti izazvali povratnu reakciju u vidu novih napada na moju adresu. Urednici novina, dopisnici, koji objavljuju moje izjave u Azerbejdžanu, smenjuju se, proganjaju se.

Sve gore navedeno prinudilo me je da preduzmem krajne mere i objavim svoj izlazak iz KPSS, mada je takva odluka za mene bila veoma teška. Odrastao sam u porodici komunista, i čitav moj život je povezan sa Komunističkom partijom. Povezao sam svoju sudbinu sa partijom boljševika još od 1943. godine, kada mi je bilo 20 godina.

Iskreno sam verovao u ideale Komunističke partije i aktivno učestvovao u ostvarivanju njenih planova. Sada je sva ova vera uništena.

Bezbrojne izjave o obnavljanju partije, obnavljanju Saveza republika je još jedna prevara naroda.

Neophodno je pošteno i otvoreno reći narodu da se komunistički eksperimenat, socijalistički izbor u našoj zemlji nije opravdao, a silom stvoreni i postojeći Savez republika je iscrpljen.

Svestan sam teškoća koje ću imati posle ove izjave, predosećam raznovrsne napade i moralno proganjanje. Trezvena analiza puta koji je prošla partija, dovela me je do pozicije koju sam izložio. Pri tome svestan sam i svoje odgovornosti.

Napuštajući redove KPSS, izražavam svoje poštovanje svim poštenim i čestitim komunistima koji još veruju i nadaju se.